Jedan pogrešan korak sa ivičnjaka, nezgodan doskok na terenu ili obično saplitanje u žurbi – i stopalo se već izvrne u stranu, a kroz nekoliko minuta pojave se oteklina i jak bol. Distorzija skočnog zgloba spada među najčešće povrede mišićno-koštanog sistema i pogađa podjednako sportiste i osobe koje nikada nisu kročile na teren (1)(2). Iako često deluje bezazleno, način na koji se trauma zbrine u prvim danima presudno utiče na to koliko će oporavak trajati i da li će se uganuće ponoviti. U nastavku objašnjavamo kako da prepoznate simptome, koje su faze lečenja i na šta posebno treba obratiti pažnju.
Distorzija (uganuće) je povreda pri kojoj dolazi do istezanja ili delimičnog, odnosno potpunog, kidanja ligamenata – čvrstih vezivnih traka koje povezuju kosti i drže zglob stabilnim (1). Do nje dolazi kada se stopalo pokrene izvan svog uobičajenog opsega kretanja, najčešće naglim uvrtanjem ka unutra. Reč je o jednoj od najzastupljenijih trauma uopšte, a udeo uganuća u ukupnom broju sportskih povreda kreće se između 15 i 20% (3).
Najčešći mehanizam nastanka je kombinacija okretanja stopala ka unutra i pritiska u trenutku kada je zglob u nepovoljnom položaju (3). Situacije koje do toga dovode su svakodnevne i raznovrsne.
Nagli gubitak ravnoteže prilikom trčanja natera stopalo da se izvrne pre nego što mišići stignu da reaguju, što isteže spoljašnje ligamente.
Doskok nakon skoka, naročito na tuđe stopalo ili neravnu podlogu, prilikom sletanja prenosi svu težinu tela na loše postavljen zglob i predstavlja klasičan uzrok težih trauma (1).
Naglo zaustavljanje i menjanje pravca („cutting” pokreti) izlažu zglob bočnim silama na koje ligamenti nisu pripremljeni.
Direktan kontakt sa protivnikom može stopalo gurnuti u položaj koji prevazilazi granice pokretljivosti.
Nestabilna obuća, visoke potpetice i hodanje po neravnom terenu smanjuju kontrolu nad stopalom i prilikom svakog koraka povećavaju rizik od uvrtanja.
Simptomi se, u zavisnosti od kompleksnosti povrede, mogu javiti u blažim ili izraženijim intenzitetima – od lake osetljivosti do jakih tegoba i potpune nestabilnosti (2)(4).
Otok se javlja gotovo odmah, kao posledica nakupljanja tečnosti i krvarenja u oštećenom tkivu. Kod težih trauma oteklina je izraženija, a povreda praćena obilnim oticanjem obično ukazuje na ozbiljnije oštećenje (4)
Bol je najizraženiji pri oslanjanju na nogu i pritisku na povređeno mesto, a često ga prati i modrica (podliv) (4)
Kod težih uganuća javlja se osećaj da zglob „popušta” ili „ispada”, čime se otežava ili onemogućava normalan hod (1)(4).
Stepen se određuje prema obimu oštećenja ligamenata, a ne samo prema jačini tegoba, i direktno usmerava izbor lečenja (2).
Klasifikacija uobičajeno kreće od prvog stepena i nulti se obično posebno ne izdvaja. Ipak, postoji i najlakši oblik traume – blago naprezanje mekih struktura bez pravog istezanja vlakana – koje se ponegde vodi kao nulti stepen. Simptomi su minimalni i brzo prolaze.
Ligament je istegnut uz mikroskopska oštećenja vlakana, ali ostaje ceo. Prisutni su blaga osetljivost, lako oticanje i ukočenost, dok je oslanjanje na nogu i dalje moguće (4)(5).
Dolazi do delimičnog kidanja ligamenata. Oteklina i modrica su izraženiji, hod je bolan, a može se javiti i osećaj nestabilnosti (4).
Reč je o potpunom kidanju (rupturi) ligamenata, sa jakim oticanjem, izraženom nestabilnošću i, po pravilu, nemogućnošću oslanjanja na nogu (2)(4).
Detaljna anamneza i klinički pregled ključni su za tačnu procenu težine traume i isključivanje pridruženih oštećenja, poput preloma (2).
Lekar prvo prikuplja podatke o tome kako je došlo do incidenta, u kom položaju je stopalo bilo i koliko brzo su se javili oteklina i bol.
Kliničkim testovima (poput testa prednje fioke) proverava se opseg kretanja, osetljivost i stabilnost, čime se procenjuje koji su ligamenti zahvaćeni (2).
Rendgen se ne radi rutinski. Ukoliko se sumnja na komplikovaniju povredu ili prelom, snimak pomaže da se ova stanja razlikuju od uganuća sličnih simptoma (2)(4).
Većina uganuća, uključujući i deo trauma trećeg stepena, uspešno se leči bez operacije (3).
U prvih 48 do 72 sata primenjuje se RICE protokol – odmor (Rest), led (Ice), kompresija (Compression) i podizanje noge (Elevation). Odmor smanjuje opterećenje povređenog dela, led sužava krvne sudove i deluje protiv oticanja, dok kompresija i elevacija dodatno smanjuju oteklinu (6).
Duga imobilizacija se izbegava. Kod trećeg stepena preporučuje se tek kratak period imobilizacije (do 10 dana), nakon čega se prelazi na polukrutu ortozu koja štiti zglob (3).
Operacija se retko primenjuje. Ukoliko konzervativno lečenje ne daje rezultat ili se razvije hronična nestabilnost, hirurška intervencija dolazi u obzir kao rešenje (3).
Nadzirana vežbena terapija, neuromuskularni i proprioceptivni trening ubrzavaju oporavak, vraćaju pokretljivost i smanjuju rizik od ponovne traume. Takva terapija je posebno korisna u završnim fazama (3)(6).
Funkcionalna terapija uobičajeno se odvija kroz tri faze (7).
Prvih 24 do 48 sati posvećeno je smanjenju tegoba, otoka i zaštiti zgloba primenom RICE protokola (7).
U roku od 48 do 72 sata uvode se vežbe za vraćanje opsega kretanja i postepeno jačanje. Ova terapija izbegava produženu imobilizaciju koja vodi ukočenosti, dok se povratak svakodnevnih aktivnosti planira postepeno (2)(7).
Kada oporavak dobro napreduje, terapija se usmerava na trening ravnoteže, izdržljivosti i proprioceptivne vežbe, uz postepen povratak uobičajenih aktivnosti (2)(7).
Trajanje oporavka zavisi od stepena traume. Lakše uganuće zaraste za jednu do dve nedelje, dok teža povreda može zahtevati 6 do 12 nedelja (4). Program lečenja u tri faze kod lakših oblika traje svega oko dve nedelje (2). Na brzinu oporavka utiču i doslednost u sprovođenju terapije, ranije povrede istog zgloba i opšte zdravstveno stanje. Ukoliko ste vežbe zapostavili, terapiju je poželjno nastaviti dok se puna funkcija ne vrati, jer nedovršena terapija ostavlja zglob ranjivim.
Uganuća su najzastupljenija kod fizički aktivnih osoba i sportista, naročito u sportovima sa naglim promenama pravca i doskocima – košarci, fudbalu i odbojci (8). Ipak, ovaj problem nije rezervisan samo za teren: nastaje i pri svakodnevnom hodu po neravnoj podlozi, u neadekvatnoj obući ili prilikom saplitanja. Osobe koje su već imale uganuće u povećanom su riziku od ponovnog incidenta (9).
Neadekvatno zbrinuta povreda može ostaviti dugoročne posledice. Među njima su hematomi (podlivi) i trajni otok, oštećenja hrskavice, kao i slabost mišića i smanjen opseg pokreta zbog ukočenosti (2). Povremeno vraćanje otoka i nelagodnosti čest je znak nepotpunog oporavka. Oko 20% akutnih uganuća prelazi u hronično stanje sa dugotrajnom nestabilnošću (koja povećava rizik od novih incidenata) i poremećajem propriocepcije – osećaja za položaj zgloba u prostoru (2). Kod dužeg mirovanja postoji i rizik od tromboze, pa je rana kontrolisana mobilizacija važan deo terapije.
Najbolja prevencija je održavanje dobre snage mišića, ravnoteže i fleksibilnosti. Programi treninga ravnoteže i propriocepcije pokazali su se izuzetno efikasnim: metaanalize navode smanjenje učestalosti uganuća za oko 35–46% kod sportista, bez obzira na to da li su ranije imali sličan incident (6)(9). Dodatnu zaštitu pružaju odgovarajuća obuća, izbegavanje neravnih površina, kao i upotreba ortoze ili elastičnog zavoja kod osoba sa ranijim povredama. Ukoliko ste jednom već doživeli uganuće, ove mere su posebno važne (3).
Stabilnost zgloba u velikoj meri počiva na ligamentima, a čvrstina samih ligamenata zavisi od vezivnog tkiva izgrađenog pretežno od kolagena tipa I (10). Ovaj protein tkivu daje zateznu čvrstinu i izdržljivost. Za njegovu sintezu telu su neophodne specifične aminokiseline – glicin, prolin i hidroksiprolin – kao i vitamin C, koji je nezamenljiv kofaktor u stvaranju stabilne trostruke spirale (10)(11). Kliničke studije sa hidrolizovanim peptidima kolagena pokazale su da redovna suplementacija može doprineti smanjenju tegoba u zglobovima i poboljšanju funkcije, jer obezbeđuje gradivne komponente potrebne vezivnom tkivu (9)(12). Riblji (morski) kolagen se zbog niže molekulske mase i dobre bioraspoloživosti izdvaja kao pogodan izvor tih komponenti (13).
ElastIQ riblji kolagen osmišljen je kao sinergijska formula koja u jednoj dozi objedinjuje sve neophodno organizmu za sintezu sopstvenog kolagena. Sadrži 5 g hidrolizovanih peptida ribljeg kolagena tipa I, uz vitamin C iz ekstrakta acerole, vitamin E, biotin, cink i ekstrakt đumbira. Vitamin C direktno učestvuje u formiranju kolagena potrebnog za normalnu funkciju hrskavice, kostiju i vezivnog tkiva (10), dok cink doprinosi normalnoj sintezi proteina i regeneraciji povređenih struktura. Zahvaljujući dobroj bioraspoloživosti ribljeg kolagena, ove komponente organizam lako iskorišćava. Uz uravnoteženu ishranu i redovnu fizičku aktivnost, dosledna upotreba tokom više meseci može podržati zdravlje zglobova i vezivnih struktura, a to je posebno korisno tokom oporavka i u prevenciji ponovnih problema.
Da. Oteklina može potrajati i kada nelagodnost popusti, jer se tkivo oporavlja sporije. Važno je da splasne pre punog opterećenja, jer ligamenti u produženom oticanju mogu zarasti u istegnutom položaju i postati manje funkcionalni.
Odmor je najvažniji u prvih 48 do 72 sata. Nakon toga preporučuje se rana, kontrolisana mobilizacija, jer produžena imobilizacija vodi ukočenosti i usporava oporavak.
U akutnoj fazi (prvih dana) koriste se hladne obloge, jer led sužava krvne sudove i smanjuje oticanje i nelagodnost. Toplota se izbegava dok je oteklina prisutna.
Kod većine uganuća polukruta ortoza ili elastični zavoj efikasno štite zglob i pomažu oporavku, a preporučuju se i pri povratku aktivnostima kod osoba sa ranijim povredama.
Neadekvatna, nestabilna obuća smanjuje kontrolu nad stopalom i može doprineti uvrtanju, naročito na neravnoj podlozi. Stabilna obuća koja dobro prijanja jedna je od jednostavnih mera prevencije.
Ligamenti se ne „jačaju” direktno kao mišići, ali se stabilnost popravlja vežbama snage, ravnoteže i propriocepcije, koje poboljšavaju neuromuskularnu kontrolu. Uravnotežena ishrana bogata gradivnim materijama za vezivno tkivo dodatno podržava oporavak.
Povratak je bezbedan tek kada nestanu nelagodnost i oteklina, kada se vrate pun opseg pokreta, snaga i ravnoteža. Prevremeni povratak povećava rizik od ponovnog uganuća i hronične nestabilnosti. Kod lakših oblika to je obično nakon oko dve nedelje, a kod težih nakon 6 do 12 nedelja.
Za podršku zglobovima najčešće se koriste hidrolizovani peptidi kolagena, čija je efikasnost ispitivana u kliničkim studijama. Riblji kolagen tipa I ističe se dobrom bioraspoloživošću, a formule koje kombinuju kolagen sa vitaminom C, cinkom i drugim kofaktorima dodatno podržavaju sintezu sopstvenog kolagena.
