Crvenilo preko obraza i nosa, okrugle promene na koži koje se ljušte i ostavljaju trag, kosa koja opada baš na jednom mestu – mnogi te slike povežu sa lupusom tek kada čuju dijagnozu. Reč je o hroničnom autoimunom oboljenju koje u većini slučajeva zahvata kožu i tu se zadržava, bez napada na unutrašnje organe.
U nastavku objašnjavamo kako nastaje ovaj oblik eritemskog lupusa, koje vrste lupusa postoje, koji simptomi na njih ukazuju, zašto sunce ima toliku ulogu i koje mogućnosti lečenja danas postoje
Pod latinskim nazivom lupus erythematosus cutaneus, ovo je autoimuno oboljenje kod kojeg imuni sistem greškom napada sopstvenu kožu. U literaturi se vodi i kao eritemski lupus kožnog tipa, a posmatra se kao deo šireg spektra čiji drugi kraj čini sistemski eritemski lupus.
Keratinociti, ćelije površinskog sloja kože, odumiru pod dejstvom ultraljubičastog zračenja. Kod zdrave osobe organizam te ostatke tiho ukloni, a kod osobe sklone ovom oboljenju imuni sistem ih prepozna kao nešto strano: aktiviraju se ćelije urođene imunosti, pokreće se odgovor posredovan interferonima, a citotoksični limfociti se usmeravaju ka granici epiderma i derma. Tu nastaje zapaljenje koje se spolja vidi kao crvenilo, ljuspanje i otok. Zapaljenje u ovim promenama vode citokini i hemokini regulisani interferonima tipa I i III, uz snažnu aktivaciju i urođenog i stečenog imuniteta (1).
Taj krug sam sebe hrani: zapaljenje oštećuje nova tkiva, a njihov sadržaj ponovo podstiče imuni odgovor, pa oboljenje ima hroničan tok. Kod jednog dela obolelih u krvi se nalaze i autoantitela, dakle antitela usmerena protiv sopstvenih struktura. Krug se, srećom, može prekinuti na više mesta – uklanjanjem okidača, lokalnom terapijom i lekovima koji smiruju preterani imuni odgovor.
Ovo oboljenje nije retko među autoimunim bolestima koje pogađaju kožu, ali se o njemu malo govori. Danske i švedske studije rađene na nivou cele populacije pratile su učestalost kožnog lupusa i povezani rizik od sistemskog oblika (2, 3). Zajedničko im je da su pogođene pretežno žene i da se dijagnoza obično postavlja u srednjim godinama života.
Oko lupusa kruži mnogo netačnih informacija, pa izdvajamo činjenice koje obolelima najviše znače.
Dve osobe sa istom dijagnozom mogu imati potpuno različitu sliku: kod jedne promene godinama ostaju na jednom obrazu, kod druge zahvataju lice, poglavinu i dekolte. Isto važi i za odgovor na terapiju, pa se plan lečenja pravi za svakog od pacijenata posebno.
Kod većine obolelih zapaljenje ostaje u kožnom tkivu. To je ključna razlika u odnosu na sistemski lupus, koji može da napadne bubrege, pluća, srce, zglobove i strukture nervnog sistema. Ovaj oblik ne znači da su unutrašnje organe zahvatile iste promene, ali znači da lekar povremeno proverava da li se proces širi.
Lupus se ne prenosi dodirom, poljupcem niti zajedničkim priborom. Reč je o poremećaju sopstvenog imunog sistema, a ne o infekciji, pa osoba sa ovom dijagnozom ne predstavlja rizik za okolinu, uključujući i decu.
Oboljenje se ne nasleđuje kao boja očiju. Nasleđuje se sklonost, odnosno varijante gena koje imuni sistem čine osetljivijim. Na nastanak lezija utiču faktori sredine, genetski i imunološki činioci zajedno (4). Genetika, drugim rečima, otvara vrata, ali je neophodan okidač da bi sve počelo.
Sunce je najbolje dokumentovan okidač. Kod osetljivih osoba izlaganje ultraljubičastim zracima izaziva nove promene i pogoršava postojeće. To nije samo utisak obolelih – dokazano je u kontrolisanim uslovima, o čemu pišemo u nastavku.
Podela koju struka koristi i danas potiče iz 1981. godine. Klasifikacija koju su predložili Gilliam i Sontheimer razdvaja promene specifične za lupus, koje odlikuje zapaljenje na granici epiderma i derma, od nespecifičnih promena (4). Specifične vrste lupusa dele se na akutni, subakutni, intermitentni, hronični i bulozni oblik, a razlikuju se po kliničkoj slici, patohistološkom nalazu i antitelima nađenim u serumu (4). U praksi se govori o tri glavna tipa.
Najčešći i najtrajniji oblik. Glavni predstavnik je diskoidni eritemski lupus (discoid lupus erythematosus), koji se prepoznaje po okruglim, jasno ograničenim crvenim pločama sa čvrsto priraslim ljuspama. Ivica je crvenija od centra, a centar vremenom bledi, tanji se i uvlači, pa ostaje ožiljak sa izmenjenom pigmentacijom.
Ovaj oblik nosi najveći rizik od trajnih posledica, naročito na poglavini, jer razaranje folikula dovodi do ožiljnog opadanja kose. Diskoidni tip čini otprilike 80% svih slučajeva (5). U istu grupu spadaju i ređe varijante poput lupusa profundusa, koji zahvata potkožno masno tkivo, te tumidnog i chilblain oblika.
Najtešnje je povezan sa sistemskom formom i javlja se uglavnom kod osoba kod kojih već postoji sistemski eritemski lupus. Prepoznaje se po crvenilu preko oba obraza i korena nosa, u obliku raširenih leptirovih krila. Nastaje naglo i prati aktivnost osnovnog oboljenja.
Za razliku od diskoidnog, akutne lezije retko ostavljaju ožiljak, ali mogu ostaviti privremeno tamniju ili svetliju kožu. Ovakvo crvenilo je razlog za kompletnu obradu, uz analizu krvi, jer to znači da proces možda nije ograničen samo na kožu.
Po težini i povezanosti sa sistemskom formom nalazi se između prethodna dva. Lezije se javljaju na mestima izloženim suncu – ramenima, leđima, grudima i spoljašnjoj strani ruku – u prstenastom obliku ili u obliku koji podseća na psorijazu.
Subakutni tip obično ne ostavlja ožiljke, ali može ostaviti izražene razlike u pigmentaciji. Kod većine obolelih u krvi se nalaze anti-Ro/SSA antitela, a lezije mogu izazvati i pojedini lekovi – diuretici, antimikotici i preparati za snižavanje holesterola. Kada je lek okidač, promene se povlače nekoliko nedelja do meseci po njegovom prekidu, uz dogovor sa lekarom.
Raspored lezija nije slučajan – najčešće su pogođeni predeli najviše izloženi svetlosti.
Najprepoznatljivija lokalizacija. Crvenilo preko jagodica i korena nosa, uz pošteđene nazolabijalne brazde, klasična je slika akutnog oblika. Javljaju se i diskoidne lezije, koje obolele najviše zabrinjavaju zbog ožiljaka.
Lezije se često sakriju ispod kose i otkriju tek kada se pojavi ćelavo polje. Površina je tu glatka, sjajna i bez vidljivih otvora folikula, što znači da je folikul trajno uništen. Zato opadanje kose ne trpi odlaganje – terapija započeta na vreme čuva folikule koji su još aktivni.
Predeo koji većina pacijenata nikada ne štiti od sunca, a oboljenje ga rado bira. Lezije izgledaju kao crvene, ljuspave mrlje, a zbog tankog sloja tkiva ovde brzo nastaje atrofija.
Gotovo uvek izložen suncu i tipično mesto za subakutni tip. Lezije su ovde po pravilu prstenaste i simetrične, a kada se povuku, ostaje šarenilo svetlijih i tamnijih polja.
Nadlaktice, podlaktice i nadlanice su takođe česta lokalizacija, a promene mogu zahvatiti i kožu oko noktiju. Kod varijante izazvane hladnoćom javljaju se bolne, plavičaste lezije na prstima.
Jedinstven uzročnik ne postoji. Tačni uzroci nisu poznati, pa se govori o sadejstvu urođene sklonosti, neispravno usmerenog imunog odgovora i spoljašnjeg okidača. Tri glavna uzroka opisujemo u nastavku.
Nasleđuje se podložnost, a ne samo oboljenje. Kod obolelih se češće nalaze varijante gena koji upravljaju prepoznavanjem sopstvenih molekula, uklanjanjem odumrlih ćelija i jačinom interferonskog odgovora. Zbog toga se u istoj porodici ponekad javi više autoimunih bolesti – ne nužno lupus, već i oboljenja štitaste žlezde ili reumatoidni artritis. Porodična sklonost ka oboljenjima iz grupe autoimunih bolesti pomaže lekaru u proceni, ali sama po sebi ne znači da će neko oboleti.
Ovde je suština problema. Imuni sistem gubi sposobnost da razlikuje sopstveno od stranog. Odumrle ćelije se ne uklanjaju dovoljno brzo, njihov sadržaj aktivira receptore urođene imunosti, pa sledi lučenje interferona i dolazak limfocita koji napadaju bazalni sloj epiderma. Keratinociti, citotoksični T limfociti i plazmacitoidne dendritske ćelije uspostavljaju samoodržavajuću spregu urođenog i stečenog imuniteta, koja je ključna za nastanak lezija (6). Kod jednog dela obolelih u krvi se nalaze i antitela usmerena protiv jedarnih struktura.
Najjači i najbolje dokazan spoljašnji okidač među svim navedenim uzrocima. Ultraljubičasti zraci oštećuju keratinocite i pokreću ceo opisani lanac. Značaj ovog faktora ilustruje kontrolisano istraživanje u kome su osobe sa fotoosetljivim oblikom namerno izlagane UVA i UVB zračenju: kod 16 od 25 pacijenata zračenje je izazvalo karakteristične lezije na nezaštićenom predelu, dok ih krema širokog spektra sa visokim faktorom nije dozvolila (7, 8). UVA zraci prolaze kroz oblake i prozorsko staklo, pa zaštita ima smisla i u vožnji, kancelariji i po oblačnom vremenu.
Pored sunca, kao uzroci se navode i pušenje, pojedini lekovi, infekcije i hormonske promene. Postoji i uzročnik koji oboleli sami prepoznaju kao prethodnicu pogoršanja, a koji struka tek poslednjih godina ozbiljnije meri – hronični stres.
Skoro svaki pacijent sa lupusom ispriča da je prvo pogoršanje došlo posle teškog perioda života. Ta zapažanja danas imaju i naučnu potvrdu. U velikoj švedskoj kohortnoj studiji izloženost poremećaju povezanom sa stresom bila je značajno udružena sa povećanim rizikom od kasnijeg razvoja autoimunih bolesti, i u poređenju sa opštom populacijom i u poređenju sa rođenom braćom i sestrama (9). Studija je obuhvatila više od 106.000 osoba, pa poređenje sa braćom i sestrama donekle isključuje uticaj zajedničkih gena i uslova odrastanja.
Kako stres stiže do kožnog tkiva? Kratkotrajan stres je koristan: osa hipotalamus-hipofiza-nadbubreg luči kortizol, koji privremeno prigušuje zapaljenje. Problem nastaje kada opterećenje potraje mesecima. Ćelije imunog sistema postaju manje osetljive na kortizol, pa on prestaje da obavlja kočničku ulogu, pojačava se lučenje zapaljenskih citokina, a ravnoteža limfocita se pomera ka onima koje podstiču autoimuni odgovor.
Na to se nadovezuje ponašanje: u stresnim periodima ljudi lošije spavaju, više puše i zaboravljaju terapiju, a svaki od tih činilaca zasebno pogoršava sliku. Zato upravljanje stresom nije usputna preporuka, već deo lečenja – kao i kod drugih autoimunih bolesti.
Simptomi lupusa zavise pre svega od toga o kom obliku je reč. Kod sistemskog tipa u prvi plan izbijaju opšti simptomi: umor, temperatura, bolovi zglobova, ponekad i bol u grudima kada su zahvaćena pluća. Kod kožnog oblika glavninu tegoba čine lezije, uz mogućnost blažih opštih simptoma. Simptomi obično prate sledeći obrazac.
Vodeći znak. Javlja se kao ograničena crvena ploča sa ljuspama kod diskoidnog oblika, kao prstenaste lezije kod subakutnog ili kao razliveno crvenilo preko obraza kod akutnog. Pojačava se posle sunca, a lezije mogu svrbeti, peći ili biti bolne na dodir. Kod tamnijih tonova crvenilo je manje uočljivo, pa su razlike u pigmentaciji glavni putokaz.
Deo obolelih ima bolove sitnih zglobova šaka i kolena, uz kratkotrajnu jutarnju ukočenost. Bol je obično blag, bez otoka i deformiteta. Izraženi i uporni bolovi zglobova su razlog da se proveri postoji li sistemska komponenta, pa se tada rade dodatna antitela iz krvi.
Lezije mogu biti izdignute i zategnute, naročito kod tumidne varijante, gde površina deluje natečeno i glatko, bez ljuspanja. Otok kapaka i lica koji se javlja ujutru, posebno uz penušav urin, traži hitnu proveru bubrega.
Tu spadaju opadanje kose, ranice na sluzokoži usta, pogoršanje posle sunčanja, umor koji se ne popravlja odmorom, blago povišena temperatura bez infekcije, suvoća očiju i usta i osetljivost prstiju na hladnoću. Ovi simptomi ne moraju značiti da je proces zahvatio unutrašnje organe, ali ih vredi pomenuti lekaru.
Kod žena je rizik višestruko veći nego kod muškaraca, a najviše su pogođene žene između 20. i 50. godine života. Pušenje se izdvaja u gotovo svim istraživanjima. Pušenje je povezano sa aktivnim osipom, a podatak o pušenju ikada u životu sa diskoidnim osipom i sa fotoosetljivošću (10). Uz to, kod pušača antimalarici slabije deluju. Sledeće grupe nose dodatno povišen rizik.
Oni koji imaju jednu od autoimunih bolesti imaju veću verovatnoću da razviju i drugu – u istoj osobi se često sreću Hašimoto tiroiditis, Sjogrenov sindrom, reumatoidni artritis, vitiligo ili celijakija. Kod takvih žena i muškaraca često se nađu pozitivna antitela u krvi i pre nego što se pojave prvi simptomi, pa svaku novu promenu, naročito na licu, vredi pokazati dermatologu.
Poljoprivrednici, građevinski radnici, sportisti i vozači imaju najveću kumulativnu dozu UV zračenja. Kod genetski sklone osobe dugogodišnje nezaštićeno izlaganje može biti upravo onaj okidač koji sve pokrene – isto važi i za solarijum.
Oslabljen ili poremećen imunitet – zbog hronične bolesti, duge infekcije ili velikog opterećenja – menja način na koji organizam reaguje na sopstvena tkiva. Teške virusne infekcije se pominju kao mogući pokretači autoimunog odgovora kod sklonih osoba.
Pojedini lekovi mogu izazvati subakutni oblik: određeni diuretici, blokatori kalcijumskih kanala, inhibitori protonske pumpe, terbinafin i statini. Ako se lezije pojave nekoliko nedelja do meseci od uvođenja novog leka, to treba odmah reći lekaru. Terapiju nikako ne prekidajte samostalno – zamena leka je odluka lekara.
Put do dijagnoze počinje razgovorom i pregledom. Lekara zanima kada su se lezije javile, da li se pogoršavaju posle sunca, koje lekove uzimate, da li pušite i ima li u porodici autoimunih bolesti. Sledi pregled kožnog pokrivača, poglavine, sluzokože usta i noktiju, često uz dermoskop.
Ključni korak u procesu postavljanja dijagnoze je biopsija. Uzorak sa ivice aktivne lezije analizira se pod mikroskopom, a zapaljenje na granici epiderma i derma, uz zadebljanje bazalne membrane i čepove u otvorima folikula, potvrđuje nalaz. Radi se i direktna imunofluorescencija, koja prikazuje naslage imunoglobulina i komplementa u tkivu.
Treći deo obrade je analiza krvi, čija je svrha da se proveri da li su zahvaćeni i unutrašnje organe – pre svega bubrezi, pluća i srce. Iz krvi se rade krvna slika, sedimentacija, CRP, enzimi jetre, parametri bubrežne funkcije i, najvažnije, panel antitela. Antinuklearna antitela i njihov titar su prvi korak; ako su pozitivna, iz iste krvi se traže anti-dsDNK antitela, anti-Sm antitela, anti-Ro/SSA i anti-La/SSB antitela, ponekad i antifosfolipidna antitela, uz komplement C3 i C4.
Titar antinuklearnih antitela ima posebnu težinu: u kohortnoj studiji sa 164 pacijenta, starost ispod 25 godina u trenutku postavljanja dijagnoze diskoidnog oblika, fototip V do VI i titar antitela od 1:320 ili viši bili su povezani sa razvojem teškog sistemskog oblika (5). Negativna antitela, s druge strane, ne isključuju dijagnozu kod promena ograničenih samo na kožu, jer kod tog oblika antitela često izostaju.
Dijagnoza se, dakle, ne postavlja na osnovu jednog nalaza, već spajanjem kliničke slike, patohistologije i antitela iz krvi, pa je normalno da obrada traje nekoliko nedelja.
Trajnog izlečenja nema, ali se kod velike većine pacijenata stanje uspešno kontroliše. Cilj terapije je da se smiri zapaljenje, spreče nove lezije i sačuva izgled kožnog pokrivača. Evropske preporuke su jasne: lokalni kortikosteroidi ostaju osnova lečenja ograničenih oblika, dok se drugi lokalni preparati, poput inhibitora kalcineurina, navode kao alternativna prva ili druga linija. Ista smernica napominje da nijedan lek nije posebno registrovan za ovu indikaciju, pa se lokalni i oralni preparati uglavnom primenjuju van odobrene indikacije (11).
Terapija se obično gradi u nekoliko slojeva:
Posebno vredi naglasiti vezu pušenja i efikasnosti terapije. Metaanaliza deset studija sa 1398 pacijenata pokazala je da je verovatnoća poboljšanja uz antimalarike kod pušača otprilike upola manja nego kod nepušača, pa se prestanak pušenja preporučuje kod slabog odgovora na terapiju (12).
Najveći deo posledica nastaje kada zapaljenje dugo tinja bez terapije. Kada se lečenje započne na vreme i sprovodi dosledno, većina ovih ishoda se može izbeći – i to je najjači argument za redovne kontrole.
Dugotrajno zapaljenje razara vezivno tkivo, pa na mestu lezije ostaje ožiljak, a uz njega i šarenilo: svetlija polja u centru i tamnija po obodu. Kod tamnijih tonova razlike su izraženije i povlače se sporije.
Kada zapaljenje uništi folikul dlake, kosa na tom mestu više ne raste. Ožiljna alopecija je nepovratna i rešava se jedino hirurški, i to tek kada je proces miran. Zato svako ćelavo polje sa glatkom, sjajnom površinom pokažite lekaru što pre.
Tkivo na mestu starih lezija postaje tanko, providno i osetljivo, lakše se povređuje i sporije zarasta. Atrofija može nastati i zbog predugog nanošenja jakih kortikosteroidnih preparata na tanke predele lica, što je dodatni razlog da se lokalna terapija koristi tačno onako kako je propisana.
Kod dela obolelih proces s vremenom pređe na unutrašnje organe, pa mogu biti zahvaćeni bubrezi, pluća i zglobovi. Prema sistematskom pregledu literature, rizik prelaska diskoidnog oblika u sistemski eritemski lupus kreće se od 6% do 21% (5). Veći rizik nose raširene lezije, mlađi uzrast na početku i visok titar antitela. Redovne kontrole zato nisu formalnost – one omogućavaju da se prvi znaci sistemskog eritemskog lupusa prepoznaju rano.
Život sa lupusom traži prilagođavanje, ali ne i odricanje od svega što volite. Oni koji razumeju svoje stanje i imaju rutinu po pravilu imaju manje pogoršanja.
Ovaj deo se najčešće prećutkuje, a nosi veliku težinu. U istraživanju sa 157 pacijenata kvalitet života bio je izrazito narušen, posebno emocionalno, a rezultati lošiji nego kod akni, nemelanomskog karcinoma i alopecije. U pogledu mentalnog zdravlja kvalitet života bio je sličan ili lošiji nego kod osoba sa hipertenzijom, dijabetesom tipa 2 i srčanom insuficijencijom (13).
Ti podaci nisu tu da uplaše, nego da opravdaju traženje podrške. Razgovor sa psihologom i sa bližnjima ima merljiv efekat, a dekorativna kozmetika sa visokim pokrivanjem mnogima vraća osećaj kontrole nad izgledom.
Osnova je fotozaštita: krema sa visokim faktorom, naneta svako jutro i obnovljena tokom dana, uz šešir, naočare i odeću sa UV zaštitom. Uz to ide blago umivanje, redovna hidratacija i izbegavanje pilinga na aktivnim lezijama. Terapija se uzima i onda kada sve izgleda dobro, jer njena uloga je i da spreči nove promene. Kontrolni nalazi i titar antitela javljaju se lekaru na svakom pregledu.
Prestanak pušenja je najvažnija pojedinačna odluka, i zbog toka oboljenja i zbog efikasnosti lekova. Uz to idu dovoljno sna, umerena fizička aktivnost, raznovrsna ishrana i praćenje nivoa vitamina D, koji je kod osoba koje izbegavaju sunce obično snižen. Tehnike upravljanja stresom, od vežbi disanja do redovne šetnje, mogu popraviti kvalitet života i celokupan doživljaj sopstvenog života sa dijagnozom.
Suplementi nisu terapija i ne zamenjuju lekove, ali kod osobe koja izbegava sunce mogu biti smislena dopuna – uvek uz znanje lekara. Tu se pominju vitamin D, omega-3 masne kiseline i preparati usmereni na potporu kožne barijere. Kod autoimunih bolesti je važno izbegavati preparate koji se reklamiraju kao pojačivači imuniteta, jer dodatna stimulacija imunog sistema kod obolelih nije poželjna.
Odgovorićemo otvoreno. ElastIQ je preparat na bazi hidrolizovanog ribljeg kolagena, odnosno kolagenskih peptida male molekulske mase, koji se u organizmu razgrađuju do aminokiselina i kratkih peptida – gradivnih elemenata koje vezivno tkivo koristi za sopstveni kolagen.
Šta o kolagenskim peptidima kaže nauka? Sistematski pregled i metaanaliza 26 randomizovanih studija sa 1721 učesnikom pokazali su da suplementacija hidrolizovanim kolagenom poboljšava hidrataciju i elastičnost kožnog tkiva u poređenju sa placebom, uz napomenu da su u uključenim studijama uočene određene pristrasnosti i da su potrebna veća istraživanja (14). U randomizovanoj, dvostruko slepoj studiji sa 99 ispitanica, dvanaestonedeljno uzimanje kolagenskih peptida povećalo je sadržaj vode u rožastom sloju i smanjilo transepidermalni gubitak vode, dok se elastičnost i debljina tkiva nisu značajno promenile (15).
Presudno je sledeće: sva ta istraživanja sprovedena su na zdravim ispitanicima, a ne na osobama sa lupusom. Kliničke studije o kolagenskim peptidima kod ovog oboljenja ne postoje. Zbog toga ElastIQ nije sredstvo koje leči oboljenje, smanjuje zapaljenje, sprečava pogoršanja ili može da zameni propisanu terapiju.
Reč je o nutritivnoj dopuni usmerenoj na hidrataciju i opšte stanje kože, bez sastojaka koji stimulišu imuni odgovor. Kod obolelih od autoimunih bolesti odluka o svakom suplementu pripada lekaru koji vodi terapiju, jer jedino on ima uvid u nalaze iz krvi i moguće interakcije. Redosled je, dakle, prvo razgovor sa dermatologom ili reumatologom, pa tek onda kupovina. Preparat nije namenjen osobama sa alergijom na ribu, niti trudnicama i dojiljama bez konsultacije.
Glavna razlika je u obimu zahvaćenosti. Ovaj oblik ostaje u kožnom tkivu, dok sistemski eritemski lupus može da zahvati unutrašnje organe – bubrege, srce, pluća, zglobove i strukture nervnog sistema. Kod sistemskog tipa u prvi plan izbijaju opšti simptomi: umor, temperatura, bol u grudima, otoci i bolovi zglobova, uz češće pozitivna antitela u nalazima krvi. Važno je znati i da lezije mogu biti prvi znak sistemskog oboljenja, pa je osnovna analiza krvi uvek deo dijagnostike.
Tri odlike su karakteristične: raspored na predelima izloženim suncu, jasne granice lezije i pogoršanje posle sunčanja. Diskoidne promene su okrugle ploče sa čvrsto priraslim ljuspama i bledim, uvučenim centrom. Subakutne su prstenaste ili nalik psorijazi. Akutni oblik daje razliveno crvenilo preko oba obraza. Svaki osip koji traje duže od nekoliko nedelja i ostavlja trag pokažite dermatologu.
Ne. Ovo stanje se ne prenosi ni dodirom, ni vazduhom, ni preko predmeta, jer nije izazvano mikroorganizmom, niti se prenosi preko krvi. Reč je o poremećaju u radu sopstvenog imunog sistema, kao i kod ostalih autoimunih bolesti. Osoba sa lupusom može bez ikakvog rizika da živi, radi i boravi sa drugima, uključujući i malu decu.
Ne nasleđuje se samo oboljenje, već sklonost ka njemu. Kod srodnika se ponekad nađu pozitivna antitela bez ijednog simptoma, jer deo gena koji upravljaju imunim odgovorom povećava podložnost, pa se u nekim porodicama javlja više autoimunih bolesti i srodnih stanja. Za pojavu je, međutim, gotovo uvek neophodan i spoljašnji okidač – najčešće UV zračenje, pušenje, određeni lekovi ili dug period stresa. Zato dete roditelja sa lupusom u velikoj većini slučajeva neće oboleti.
Sunce izbegavajte u najjačem delu dana, uz doslednu zaštitu tokom cele godine, ali to ne znači život u zatvorenom prostoru. Preporučuju se krema sa visokim faktorom i zaštitom širokog spektra, obnavljanje tokom dana, šešir, naočare i odeća sa UV zaštitom. Zaštita ima smisla i po oblačnom vremenu i u vožnji, jer UVA zraci prolaze kroz oblake i staklo. Dokazano je da dosledna fotozaštita sprečava nastanak novih lezija.
Trajno izlečenje za sada nije moguće, jer je reč o hroničnom autoimunom oboljenju. Kod velikog broja pacijenata ipak se postiže duga remisija u kojoj nema aktivnih lezija i u kojoj je kvalitet života sasvim dobar. Ključ su rana dijagnoza, dosledna fotozaštita, redovna terapija i prestanak pušenja, uz koje se simptomi drže pod kontrolom. Što se ranije počne, veća je šansa da koža ostane bez trajnih ožiljaka.
Ishrana ne može izlečiti oboljenje niti zameniti terapiju, i nijedna dijeta za to nema dokaze. Uravnotežena ishrana ipak ima smisla: dovoljno povrća, voća, ribe i maslinovog ulja, uz ograničenje ultraprerađene hrane i alkohola, podržava opšte zdravlje i pomaže u održavanju telesne mase, što je važno kod terapije kortikosteroidima. Nivo vitamina D iz krvi treba proveriti, jer je kod osoba koje izbegavaju sunce obično snižen. Svaku promenu režima ishrane i uvođenje suplemenata dogovorite sa lekarom.
Zavisi od oblika i od toga koliko je rano započeto lečenje. Diskoidni tip može ostaviti ožiljke, izmenjenu pigmentaciju, istanjeno tkivo i ožiljno opadanje kose. Akutni i subakutni oblik obično ne ostavljaju ožiljke, ali mogu ostaviti privremene razlike u boji koje se povlače mesecima. Najvažnija poruka je da se pravovremenom terapijom većina trajnih posledica može izbeći.
